Дигитални јаз и друштвени медији: битне су вештине

tech

Чак и ако интернет технологије повећавају друштвену једнакост демократизацијом потрошње, оне такође могу створити и продубити јаз који је заснован на дигиталној, медијској и мрежној писмености.

Свиђало нам се то или не, ми живимо у врло неравноправном и раслојеном свету. Живимо у друштвима у којима се неједнакост игнорише у образовању, науци и друштвеним медијима. Како се интернет технологије веома брзо развијају, и како се појављују нови дигитални јазови на интернету, морамо, у неком тренутку, превазићи бављење искључиво питањима приступа интернету и технолошке инфраструктуре. Морамо се бавити друштвено-културним разликама, морамо се фокусирати на вештине коришћења интернета, писменост и употребу друштвених медија.

Недавно сам завршила студију о друштвеним неједнакостима из перспективе интернета (која ће бити објављена следеће године) у којој сам се бавила превазилажењем дигиталних неједнакости у контексту технолошке инфраструктуре и приступа интернету. Пре свега, те неједнакости у умреженом свету су: недостатак дигиталне и медијске писмености; критичко мишљење и комуникацијске вештине за навигацију и евалуацију података на интернету; информациони јаз и јаз у знању; и неједнакости сарадње и учешћа.

Ми смо већ сведоци начина на који се стари, предигитални јазови сада означавају као нови типови јаза у контексту друштвеног веба, као што су неједнакости у повезаности (енг. connectivity) – бежични интернет велике брзине (енг. high speed wireless) за оне који то могу себи да приуште и другоразредни бежични интернет за сиромашне Американце из руралних средина се у последње време помињу као „нови дигитални јаз“.

Претходна искуства у научним, академским, политичким и економским круговима у последњој деценији и различите праксе неједнакости учешћа и сарадње заинтересовале су ме за ову промену. Почела сам дубље да истражујем и да говорим о комуникацијским могућностима за сарадњу, учешће и умрежавање у сваком сегменту наших повезаних живота.

Извор: anonymous9000

Имамо ситуацију у којој повезивање и приступ нису главни проблем, већ постоје другачији изазови. На пример, у научним и академским круговима постоје неке земље у Европи где се већина онлајн ресурса којима се може приступити не користе на задовољавајућем нивоу због много фактора: недостатка свести и промоције, дигиталне неписмености, недостатка мотивације, чувара информација (енг. information gate keepers), људских и економских фактора.

Почела сам да истражујем могућности за друштвене медије као средство за сарадњу како би се премостиле дигиталне неједнакости и унапредило учешће, као једну од подтема за своју докторску дисертацију. Парадигма дигиталног јаза је врло комплексна. Она подразумева много фактора и перспектива, истичући посебно питања и податке које нисам пронашла у званичним међународним европским извештајима и корпусу знања у Европи у вези са неједнакостима у високом образовању и науци. Та питања су била присутна током последње деценије или нешто дуже, и још увек су, и то нема толико везе са хардвером и приступом интернету колико са начином на који се они користе.

Један недавни пример везан је за протесте у Москви где су људи организовали окупљања путем Фејсбука и других друштвених мрежа, користећи друштвене медије у циљу премошћавања јаза између парламента и средње класе.

Поред јаза у коришћењу интернета и у контексту технолошке инфраструктуре, постоје други типови дигиталних неједнакости које превазилазе сам приступ интернету, као што је информациона писменост. Информациона писменост обухвата, на пример, онлајн претраживање, дигиталну, медијску и мрежну писменост или техничке и когнитивне вештине критичке писмености у циљу онлајн навигације.

Будући да живимо у информационом друштву одређеном „балоном филтера“ (енг. filter bubble), где се велика већина услуга на интернету креће ка следећој генерацији семантичког веба, приступ знању и његово коришћење у свакодневном раду и образовању су од пресудне важности за остваривање резултата и унапређивање стручности научника, академских радника и информацијских стручњака (knowledge workers). Приступ информацијама је кључ за положај појединца у друштву, иако приступ није све; он је само почетна тачка у многим земљама и друштвима док структуре моћи у друштву и академским круговима остају присутне.

Са друге стране, када је реч о неједнакости, Антони Гиденс, британски социолог, сматра фундаментално битном чињеницу да образовање игра значајну улогу и у јачању и у смањивању неједнакости. Гиденс оцењује улогу образовања утврђујући нови јаз који се јавља између животних шанси оних који имају могућност образовања и оних који ту могућност немају. Он сматра да „је важно не размишљати о образовном систему као да он постоји у вакууму – фактори као што су промене у запослењу и економији. Морамо се бавити узроцима који леже у основи неједнакости ако желимо да успоставимо праведније друштво.“

Друштвене неједнакости су наравно важно питање у информационом друштву, јер утичу на медијску писменост, суделовање у политичком, друштвеном, образовном животу, и коришћење веба кроз учешће и сарадњу у онлајн јавној сфери. Оне стварају маргинализоване групе које немају приступ интернету и стога у неком тренутку неће моћи да учествују у друштвеном, економском и политичком животу.

Али, чак и ако нове технологије повећавају друштвену једнакост демократизацијом потрошње, оне могу такође створити јаз који није проузрокован технолошком инфраструктуром већ људским фактором као што су на пример несарадња односно недостатак колаборативних пракси.

Моји прелиминарни резултати указују на то да могућности сарадње коришћењем интернет сервиса и друштвених медија представљају једну од комуникацијских пракси за превазилажење неједнакости у електронским вештинама, писменостима и комуникацији 21. века, и подстичу бољу сарадњу и учешће.

Извор: sammy0716

Појам бити друштвен на Вебу непрестано еволуира пошто смо повезани не само путем компјутера већ и путем мобилних телефона или ручних уређаја (енг. handheld devices). Веб постаје моћнији и друштвенији: нови сервиси за слање порука појављују се сваког месеца; стриминг медији (енг. streamed media) постају реални чак и за нетехничког корисника; Гугл преобликује своје сервисе као дете које преслаже коцке; истражују се нове идеје у децентрализованим (енг. federated system) пре него централизованим системима, и још много тога. Честе промене дизајна страна, подешавања приватности и алата за интеракцију показују да онлајн динамика захтева нове врсте знања и вештина како би се усвојиле тако крупне промене на Фејсбуку, Гуглу, Твитеру и другим местима а омогућили навигација и друштвене активности на интернету.

Оно што је важно нагласити је да ови дигитални јазови, који далеко превазилазе чисто инфраструктурна питања, треба да постану кључни предмети интересовања профитних и непрофитних организација док настављају своје мисије развоја програма за социјалну и дигиталну инклузију.

Стварањем, развијањем и унапређивањем друштава знања (енг. knowledge societies) како би се смањили постојећи јазови, владе широм света морају да направе ефикасније стратегије и програме у циљу превазилажења таквих неједнакости, а не само да обезбеде технолошку инфраструктуру.

Желела бих да чујем од вас које типове дигиталног јаза и неједнакости сте приметили или осетили у последње време? Пошаљите своја размишљања испод као коментаре, на Твитеру @DanicaR, или ми пошаљите мејл (Danica at danicar dot org).

Превела са енглеског: Ирена Марински