Дигитална хуманистика: први, други и трећи талас

Нови талас дигиталне хуманистике ће у средиште пажње ставити имплицитну компутабилност облика садржаних у рачунарском медијуму, али и поставити питање: шта су то култура, политика и економија пошто их „софтверизујемо”?

Мало је оних који оспоравају чињеницу да дигитална технологија суштински мења начин на који учествујемо у истраживачком процесу. И заиста, постаје све очигледније да дигитална технологија све више посредује у истраживањима. Многи тврде да ово посредовање полако почиње да мења оно што представља саму природу истраживачког рада, утичући и на епистемологије и на онтологије које леже у основи неког истраживачког програма, што се понекад концептуализује као „блиско” (close reading) према „удаљеном” читању (distant reading).1 Наравно, овај развој је променљив и зависи од дисциплине и програма истраживања, будући да се неке од њих више ослањају на дигиталну технологију од другух, али ретко се данас може наћи универзитетски професор који није имао приступ дигиталној технологији у оквиру свог истраживања. Библиотечки каталози сада вероватно представљају један од ретких начина на који истраживач може да дође до књига и чланака за истраживање без употребе рачунара, али с обзиром да картотеке умиру спором али сигурном смрћу (Baker 1996, 2001) остаје све мање начина за недигитализованог научника да се бави истраживањима на савременом универзитету (види JAH 2008). Да не помињем свеприсутност електронске поште, претраживања на Гуглу и библиографских база података чија важност наставља да расте како се све више колекција светских библиотека скенира и поставља на интернет. Оне, наравно, такође стварају сопствене специфичне проблеме као што су огромне количине чланака, текстова и података које су одједном на дохват руке истраживачу:

Сада је сасвим јасно да ће историчари морати да се ухвате у коштац са изобиљем, а не са оскудношћу. Гугл и Савез отвореног садржаја (Open Content Alliance) су у последње две године дигитализовали неколико милиона књига, и још милионе ће дигитализовати у блиској будућности; Конгресна библиотека је скенирала и на интернету учинила доступним милионе слика и докумената из своје збирке; Проквест (ProQuest) је дигитализовао милионе новинских страна, и скоро свакодневно смо суочени са новим дигиталним историјским материјалима готово незамисливих размера. (JAH 2008)

Док неки осуђују губитак вештина и техника старијих истраживачких традиција које су се у великој мери ослањале на блиско читање, други су топло пригрлили оно што је добило име дигитална хуманистика, и што се чврсто доводи у везу са употребом рачунарских метода које су од помоћи некоме ко се бави хуманистичким наукама (Schreibman et al. 2008; Schnapp and Presner 2009; Presner 2010; Hayles 2011).

Сама дигитална хуманистика има прилично занимљиву историју. Започела је као „рачунарство у хуманистичким наукама”, или „хуманистичко рачунарство”, и у првим данима је њена улога врло често схватана као техничка подршка раду „правих” хуманиста који су водили главну реч на пројектима. Може се рећи да се оваквом применом рачунара у хуманистичким дисциплинама, „ефикасност машине” третирала „као слуга” пре него као „учесник који даје свој допринос критици” (McCarty 2009). Како Хејлз објашњава, прелазак на термин „дигитална хуманистика” требало је да укаже да се ова област уздигла са не баш тако престижног положаја помоћне услуге до једног истински интелектуалног подухвата са сопственим професионалним поступцима, ригорозним стандардима и узбудљивим теоретским истраживањима (Hayles 2011). И мада ово може звучати иронично, како су пројекти постајали већи, сложенији, и развијали рачунарске технике као суштински део истраживачког процеса, технички потковани истраживачи су све више почели да схватају рачунаре као саставни део онога што представља само истраживање у хуманистичким наукама. Другим речима, рачунарска технологија ја постала онај основни предуслов неопходан да би се размишљало о многим питањима која се данас постављају у хуманистичким наукама. На пример, Шнап и Презнер су у Манифесту дигиталне хуманистике (Digital Humanities Manifesto 2.0) објаснили да:

Први талас рада у дигиталној хуманистици био је квантитативан. Мобилисао је могућности базе података за претраживањe и извлачење података, аутоматизовао корпусну лингвистику, слагао хиперкартице у критичке низове. Други талас је квалитативан, интерпретативан, емпиријски, емоционалан, генеративан по карактеру. Он дигиталне комплете алата ставља у службу основних методолошких предности хуманистичких наука: обраћања пажње на сложеност, специфичност медијума, историјски контекст, аналитичку дубину, критику и тумачење. (Schnapp and Presner 2009, наглашено у оригиналу)

Презнер (2010) даље каже да је:

први талас дигиталних хуманистичких наука крајем деведесетих година прошлог века и почетком 21. века био превасходно усредсређен на велике пројекте дигитализације и успостављање технолошке инфраструктуре, док је садашњи други талас дигиталне хуманистике, који се може назвати „дигитална хуманистика 2.0”, дубоко генеративан. Он ствара окружења и алате за производњу, организовање, надгледање и интеракцију са знањем које се „рађа дигитално” и живи у разним дигиталним контекстима. Док је први талас дигиталне хуманистике концентрисан, можда помало уско, на анализу текста (као што су класификациони системи, означавање (mark-up), кодирање текста и текстологија) у оквиру постојећих дисциплина, дигитална хуманистика 2.0 уводи потпуно нове дисциплинарне парадигме, конвергентне области, хибридне методологије, па чак и нове моделе издаваштва који често не произилазе из културе штампе или нису ограничени на њу. (Presner 2010: 6)

Питање како тачно дигиталне хуманистичке науке врше своје истраживање, и да ли појмови први и други талас дигиталне хуманистике верно осликавају тренутно стање различитих радних пракси и метода у дигиталној хуманистици остаје спорно. Ипак, они могу бити корисни аналитички концепти за разматрање промена у дигиталној хуманистици. Могли бисмо, међутим, приметити следеће: први талас дигиталне хуманистике представљао је изградњу инфраструктуре у проучавању хуманистичких текстова кроз дигиталне архиве, означавање текста итд. Са друге стране, други талас дигиталне хуманистике шири појмовне границе архивa тако да оа сада обухвата и дигитална дела и тако примењује методолошке алате хуманистичких наука за проучавање новонасталих дигиталних материјала, као што су електронска књижевност (e-lit), интерактивна фикција (IF), веб-артефакти, итд.

Заправо, сматрам да је неопходно да даље истражујемо и први и други талас дигиталне хуманистике, али такође да започнемо мапирање неког провизорног пута за трећи талас дигиталне хуманистике, који ће у средиште пажње ставити имплицитну компутабилност облика садржаних у рачунарском медијуму (ово зовем рачунарским заокретом (computational turn) у уметностима и хуманистичким наукама, види Berry 2011).2 Другим речима, тако што ћемо разматрати дигиталне компоненте дигиталне хуманистике у светлу њене медијске специфичности, као начин размишљања о томе како медијске промене доводе до епистемолошких. Овакав приступ произилази из новијег развоја у дигиталној хуманистици, али и из специфичности опште компутабилности коју су обезбедиле одређене платформе (Fuller, M. 2008.; Manovich 2008; Montfort and Bogost 2009; Berry 2011). Стога тврдим да ни први ни други талас дигиталне хуманистике нису стварно поставили као проблем оно што би Лакатош (1980) назвао „тврдим језгром” хуманистичких наука, односно ону неизговорену претпоставку и онтолошке основе на којима су утемељена „нормална” истраживања која почивају на штампаним медијима и која хуманисти врше на свакодневној основи (иако, види Presner 2010 који у извесној мери разматра ово питање у оквиру своје дефиниције дигиталне хуманистике 2.0). Коришћење дигиталних технологија може да доведе у питање границе међу дисциплинама повучене у прошлости, посебно узимајући у обзир тенденцију дигиталног да разара традиционалне институционалне структуре.3 Заправо, могли бисмо да кажемо да трећи талас дигиталне хуманистике показује начин на који дигитална технологија истиче аномалије које настају у неком истраживачком пројекту у хуманистичким наукама и води до преиспитивања претпоставки имплицитних у таквом истраживању, као што су нпр. блиско читање, стварање канона, периодизација, либерални хуманизам итд. Ми смо, како каже Презнер (2010: 10) „на почетку промене стандарда којима се руководе прихватљиви проблеми, концепти и објашњења, а такође и усред трансформације институционалних и концептуалних предуслова за стварање, преношење, доступност, и очување знања.”

Као што сам већ једном другом приликом рекао:

Оно што бих желео да кажем је да почињемо да схватамо културни значај дигиталног као уједињујуће идеје универзитета. У почетку, били смо склони да [промене у технологији] повезујемо са појмовима као што су информатичка писменост и дигитална писменост… [али] требало би размишљати о томе које треба да буде стварно значење читања и писања у рачунарском добу. То значи залагати се за критичко разумевање књижевности дигиталне и… [ове] заједничке дигиталне културе кроз неку форму дигиталног билдунга. Овде не тражим повратак на хуманистичке науке из прошлости… „за неке људе”, већ на слободне уметности које су „за све људе” (види Fuller 2010). То подразумева залагање за развој дигиталног интелекта насупрот дигиталној интелигенцији… Као што каже Хофштатер (1963), интелект… је критичка, креативна и контемплативна страна ума. Док се интелигенција труди да схвата, управља, преуређује, прилагођава, интелект испитује, размишља, пита се, теоретише, критикује, претпоставља. Интелигенција хвата непосредно значење у некој ситуацији и процењује га. Интелект процењује процене и трага за значењима ситуација као целина… Интелект [је] јединствена манифестација људског достојанства.” (Berry 2011: 20)4

Дакле, постоји неоспорна културна димензија рачунарства и медијалне могућности софтвера. Ова веза указује на значај коришћења и разумевања рачунарског кода. Заправо, рачунарски код може послужити као културни индекс у општијем смислу (замислите да дигитална хуманистика мапира различите програмске језике у односу на културне могућности и праксе које они пружају, нпр. HTML у односу на сајберкултуру, AJAX у односу на друштвене медије итд.), да не помињем мапирање програма за „уређивање” (editing) у односу на нове облике филмског наратива, музике, и уметности у општијем смислу, или културне. Као што каже Лиу (2011):

У дигиталној хуманистици, културна критика – у оба своја модалитета, као врста тумачења и заступништва (advocacy) – је приметно одсутна у поређењу са мејнстрим хуманистичким наукама или, чак још више, у односу на „студије нових медија” (у које спадају и нет-критичари, критичари тактичниx медија, хактивисти, итд.). Ми који се критички бавимо дигиталном хуманистиком развијамо алате, податке, метаподатке и архиве; а такође развијамо и критичка становишта у односу на природу таквих ресурса (нпр. расправом о томе да ли су рачунарске методе на најбољи начин искоришћене за долажење до истине или, како су Лиза Семјуелз и Џером Мекган то назвали, „деформацију”). Али, питања којима се бавимо ретко се протежу на регистар друштва, економије, политике или културе. (Liu 2011)

То значи да бисмо даље могли да поставимо питање: шта су то култура, политика и економија пошто их „софтверизујемо” (Manovich 2008: 41)? То не значи да они који се баве хуманистичким наукама, дигиталним или неким другим, морају да знају да програмирају или „граде” (упореди Ramsay 2011). Пре ће бити да је разумевање дигиталног у извесном смислу такође повезано са разумевањем кода кроз проучавање медијалних промена које омогућава, то јест, другим речима, са херменеутиком кода (види Clinamen 2011, Sample 2011) или са критичким приступима самом софтверу (Manovich 2008, Berry 2011).5 Један такав пример би био појава преноса података у реалном времену (real-time stream) насупрот статичним објектима знања који су традиционално у средишту пажње хуманистичких наука, као што су нпр. књиге и научни радови (види Flanders 2009). Ту спадају геолокација, базе података у реалном времену, Твитер, друштвени медији, смс романи и небројене друге процесуалне и рапидно промењиве дигиталне форме (укључујући, наравно, и сам интернет који се све више одвија у реалном времену).

Ови токови се одвијају у реалном времену и управо овај аспект је битан јер они корисницима и сарадницима пружају „уживост”, или „тренутачност”. Многи технолози тврде да тренутно пролазимо транзицију од „споре мреже ка брзом преносу… За то време, наша пажња се помера са прошлости на садашњост, а наше ‘сада’ се скраћује”. Ми данас живимо и радимо окружени мноштвом токова података различитих дужина, модулација, квалитета, квантитета и грануларности. Ти нови токови чине једну нову врсту јавности, ону која је пролазна и стално се мења, али која модулира и саопштава неку врсту рефлексивне целине о којој бисмо могли размишљати као о јавности заснованој на протоку (stream-based publicness) – коју зато можемо назвати приобалном јавношћу (riparian-publicity). (Berry 2011:144)6

Биће неопходне нове методе и приступи, као што је визуализација података, да би се пратиле и разумевале ове нове форме протока знања (streaming knowledge forms) и у погледу обрасца и у погледу садржине. Наравно, има и много постојећих хуманистичких приступа који би такође могли пружити истинску вредност када би се применили на ове дигиталне форме (и оне које користе екран и оне које га не користе).7 Такође сматрам да би ово могао бити добар начин за разумевање културног стварања у општијем смислу: на пример, дигитална припрема за штампу извршила је трансформацију новинске индустрије, а електронска књига и електронски папир (eInk) ће вероватно учинити исто – Ајпед и Киндл су, у крајњој инстанци, уређаји за приступ проточној култури у реалном времену (real-time streaming culture). Да не помињем како дигитални протоци испуњавају друштво, економију и политику. Стога сматрам да би требало да озбиљно схватимо овај рачунарски заокрет као кључно питање за истраживање у хуманистичким наукама (и друштвеним наукама). То је питање које постаје све теже заобићи.

С енглеског превела: Ирена Марински

Библиографија

Baker, N. (1996) The Size of Thoughts: Essays and Other Lumber, New York: Random House.

Baker, N. (2001) Double Fold: Libraries and the Assault on Paper, New York: Random House.

Berry, D. M. (2011) The Philosophy of Software: Code and Mediation in the Digital Age, London: Palgrave Macmillan.

Clinamen (2011) The Procedural Rhetorics of the Obama Campaign, retrieved 15/1/2011 from http://clinamen.jamesjbrownjr.net/2011/01/15/the-procedural-rhetorics-of-the-obama-campaign/

Flanders, J. (2009) The Productive Unease of 21st-century Digital Scholarship, Digital Humanities Quarterly, Summer 2009, Volume 3 Number 3, retrieved 10/10/2010 from http://digitalhumanities.org/dhq/vol/3/3/000055/000055.html

Fuller, M. (2008) Software Studies \ A Lexicon, London: MIT Press.

Fuller, S. (2010) Humanity: The Always Already – or Never to be – Object of the Social Sciences?, in Bouwel, J. W. (ed.) The Social Sciences and Democracy, London: Palgrave.

Hayles, N. K. (2011) How We Think: Transforming Power and Digital Technologies, in Berry, D. M. (ed.) Understanding the Digital Humanities, London: Palgrave.

JAH (2008) Interchange: The Promise of Digital History, The Journal of American History, retrieved 12/12/2010 from http://www.journalofamericanhistory.org/issues/952/interchange/index.html

Lakatos, I. (1980) Methodology of Scientific Research Programmes, Cambridge: Cambridge University Press.

Liu. A. (2003) The Humanities: A Technical Profession, retrieved 15/12/2010 from http://www.english.ucsb.edu/faculty/ayliu/research/talks/2003mla/liu_talk.pdf

Liu, A. (2011) Where is Cultural Criticism in the Digital Humanities, retrieved 15/1/2011 from http://liu.english.ucsb.edu/where-is-cultural-criticism-in-the-digital-humanities/

Manovich, L. (2008) Software Takes Commons, retrieved 1/12/2010 from http://lab.softwarestudies.com/2008/11/softbook.html

McCarty, W. (2009) Attending from and to the machine, retrieved 18/09/2010 from http://staff.cch.kcl.ac.uk/~wmccarty/essays/McCarty,%20Inaugural.pdf

Montfort, Nick. (2004) Continuous Paper: The Early Materiality and Workings of Electronic Literature, retrieved 16/1/2011 from http://nickm.com/writing/essays/continuous_paper_mla.html

Montfort, N. and Bogost, I. (2009) Racing the Beam: The Atari Video Computer System, London: MIT Press.

Moretti, F. (2000) Conjectures on World Literature, retrieved 20/10/2010 from http://www.newleftreview.org/A2094

Moretti, F. (2007) Graphs, Maps, Trees: Abstract Models for a Literary History, London, Verso.

Ramsay, S. (2011) On Building, retrieved 15/1/11 from http://lenz.unl.edu/wordpress/?p=340

Sample, M. (2011) Criminal Code: The Procedural Logic of Crime in Videogames, retrieved 15/1/2011 from http://www.samplereality.com/2011/01/14/criminal-code-the-procedural-logic-of-crime-in-videogames/

Schnapp, J. and Presner, P. (2009) Digital Humanities Manifesto 2.0, retrieved 14/10/2010 from http://www.humanitiesblast.com/manifesto/Manifesto_V2.pdf

Schreibman, S., Siemans, R., and Unsworth, J. (2008) A Companion to Digital Humanities, London: Wiley-Blackwell.

  1. Види Morretti 2000. Како истиче Морети (2007), традиционалне хуманистичке науке су усредсређене на „минималан део књижевне области… [неки] канон од двеста романа, на пример, што звучи веома велико за Британију деветнаестог века (и много је већи него данашњи), али је још увек мањи од једног процента романа који су стварно објављени: двадесет хиљада, тридесет, или више, ко би то знао – па блиско читање овде није од користи, по један роман дневно сваког дана у години и било би потребно сто или више година… А није чак ни време у питању, него метод: овако велика област се не може разумети спајањем појединачних делића знања о појединачним случајевима, јер то није збир појединачних случајева: то је целовит систем који треба схватити као такав, као целину”. (Moretti 2007: 3-4) []
  2. Оно што није покривено појмом „таласи” је комплементарна симултаност приступа. Слојеви би могли да буду бољи термин. Заправо, слојеви би указивали на чињеницу да су њихова интеракција и међусобни односи од пресудне важности за разумевање дигиталне хуманистике. []
  3. На пример, како каже Лиу (2003): „Један од главних задатака оних који покрећу програме у технологији хуманистичких наука је, по мом мишљењу, да користе информациону технологију (IT) како би рефинансирали и реорганизовали рад у хуманистичким наукама са крајњим циљем не да оснују, да тако кажемо, хуманистичку корпорацију, већ да хуманистичким наукама дају слободу и средства да осмисле нове хуманистичке науке у односу и на академске и на пословне шаблоне. Веза између уских кругова истраживача и широке студентске публике, на пример, не треба да буде иста као она између произвођача и потрошача у пословном свету. Али, уколико постојећим организационим парадигмама за рад у хуманистици не буду додати нови модели (нпр. окружења лабораторијског или студијског типа у којима би се професори и студенти и постдипломци заједно бавили стваралачким радом, или нове истраживачке јединице у којима би се заједно нашли професори уметности, хуманистичких, природних, техничких и друштвених наука), постаће све теже укључити одређено знање из хуманистичких наука у општу економију знања.” (Liu 2003: 8) []
  4. Ако софтвер и код постану предуслов за уједињавање разних врста знања до којих се сада долази на универзитету, онда би способност самосталног мишљења, која се учи меморисањем метода, рачуна, једначина, текстова, канона, процеса итд. могла постати мање важна. Иако можда не би било толико неопходно да поседујемо индивидуалну способност како бисмо извели ове умне подвиге или, можда, чак сами запамтили читав канон због његове величине и обима, коришћење техничких направа, заједно са колаборативним методама рада и учења, би уместо тога обезбедило једну когнитивно утемељену методу. Требало би поново размотрити усвајање одређених пракси које се стотинама година усађују деци и студентима, а тиме би се такође променила и општост мишљења као мишљења које се производи таквом врстом педагогије. То би било једно радикално измештање (decentering), пошто хумболтовски субјекат испуњен културом и извесним осећајем рационалности не би више постојао, а рачунарски субјекат би знао где да пронађе културу како и када је то потребно заједно са рачунарски доступним другим субјектима, можда као нека врста правовременог (just-in-time) културног субјекта, који ће снабдевати известан облик повезаног, рачунарски утемељеног мишљења и визуализоване презентације. Уместо методе мишљења са очима и руком, имали бисмо методу мишљења са очима и екраном. (Berry 2011) []
  5. Тренутно, дигитална хуманистика и проучавање софтвера (software studies) или критика кодирања (critical code studies) теже да буду прилично одвојене, али наравно, постоји могућност размене идеја и концепата када је реч о њиховим теоријским односно емпиријским приступима. []
  6. Добар пример приообалне јавности је употреба токова помињања (@mention streams) на Твитеру. Да би се избегло праћење више аутора, посебно када се број људи које пратите може мерити стотинама или хиљадама, могли бисте уместо тога да изаберете да пратите искључиво токове помињања. То вам онда показује само твитове који директно помињу ваше корисничко име, смањујући у великој мери количину информација и ослањајући се на друштвену мрежу, то јест друге људе у вашој мрежи пријатеља, да филтрира податке за вас. Другим речима, ток помињања постаје колективно сачињен ток информација које се вама презентују да их прочитате. []
  7. Види како Монфорт (2004) каже: „Када научници разматрају електронску књижевност, екран је представљен као суштински аспект сваког креативног и комуникацијског рачунарства – саставни део, можда чак основа, нових медија. Међутим, екран је релативно новија појава.. Рана интеракција са компјутерима одвијала се највећим делом на папиру: на папирној траци, бушеним картицама и терминалима и телепринтерима, са котуровима непрекидног папира за штампање улазних и излазних података… Ако се осврнемо на почетке нових медија и испитамо улогу папира… можемо да коригујемо претпоставку о „суштинском значају екрана“ у рачунарству и да боље разумемо материјалност компјутерског текста. Иако наше разумевање „материјалности“ можда није ограничено на физичку материју на којој се јавља текст, та материја је сугурно део материјалне природе неког дела, па има смисла говорити о тој материји.“ (Monfort 2004, наглашавање додато) []