О грађењу

Преласком са читања и критике на грађење и стварање, дигитална хуманистика је усвојила нову врсту херменеутике, која је радикалнија од традиционалних метода хуманистичког истраживања и њихове примене на дигиталне објекте.

Рекао сам неколико контроверзних ствари током своје каријере и чини ми се да би, ако већ имате ту част да други људи говоре о ономе што сте рекли, вероватно требало да седите скрштених руку и пустите људе да коментаришу, не трудећи се да се одбраните од баш сваке противоптужбе.

Али, бојим се да се моја недавна запажања на годишњем конгресу Асоцијације за модерне језике. (Modern Language Association, MLA) дотичу неких осетљивих питања на начин који није провокативан (у позитивном смислу), већ безбрижно искључив. Та запажања гласе овако:

„Да ли морам да знам да програмирам? Ја сам редован професор дигиталних хуманистичких наука и кажем ‚да’.”

„Лично сматрам да се дигиталне хуманистичке науке тичу грађења ствари. [...] Ако ништа не стварате, ви нисте … неко ко се бави дигиталном хуманистиком.”

Претпостављам да бих могао да кажем да су оба ова цитата извучени из контекста, али ако узмемо у обзир да су сви цитати по својој природи извучени из контекста, чини ми се да оваква врста приговора не би имала неку нарочиту тежину. Али само давање оваквих изјава (како сам убрзо открио) заиста дотиче неколико питања које изазивају анксиозност како у дигиталној хуманистици (ДХ) тако и међу онима који се њоме баве. Не знам да ли могу да ублажим ту анксиозност. Нисам чак ни сигуран да желим, зато што неки страхови могу бити необично продуктивни. Али, треба овде рећи још много тога.

Имам то задовољство да разговарам са огромним бројем људи из широког круга научних дисциплина који се баве дигиталном хуманистиком. И те разговоре водим од средине деведесетих година. Открио сам да постоји велики број параметара по којима се историчар разликује од, рецимо, књижевног критичара или филозофа, као и да постоји много разлика између 1995. и 2011. Али за мене одувек постоји нешто што дубоко – и на веома узбудљив и продуктиван начин – повезује све оне који су се нашли у дигиталним хуманистичким наукама. А то што им је заједничко се, по мом мишљењу, тиче преласка са читања и критике на грађење и стварање.

Као хуманисти, склони смо да читамо мапе (да узмем један пример) као текстове, као инструменте културних тежњи, као визуализације империјалистичке идеологије, као документе о буђењу националног идентитета, и тако даље. Све је то врло добро. У ствари, рекао бих да је у томе суштина онога што подразумева хуманистичко истраживање. Скоро свако ко се бави дигиталном хуманистиком је научио да то ради и да обожава ту врсту рада. Али, стварање мапе (помоћу географског информационог система, на пример) је једно потпуно другачије искуство. Они који се баве дигиталном хуманистиком упорно и увек изнова истичу да овај процес стварања пружа сазнања до којих је тешко доћи на други начин. То је нешто што слушам откако се бавим дигиталнoм хуманистикoм. Људи који означавају (mark-up) текстове то говоре, као и они који праве софтвере, хакују друштвене мреже, креирају визуализације, и баве се бројним другим формама опипљивих послова који повезују људе у ДХ. Грађење је, за нас, нова врста херменеутике – она која је доста радикалнија од коришћења традиционалних метода хуманистичког истраживања и њихове примене на дигиталне објекте. Дисциплине које се баве проучавањем медија и игрица, или критиком кодирања, на пример, су дале предиван допринос хуманистичким наукама, али рећи ћу (на сопствени ризик) да ниједна од њих не представља тако радикалну промену као што је прелазак са читања на стварање.

Ово делимично објашњава зашто нас толико дуго оптужују да „немамо чврсте теоријске темеље”. У својој најподругљивијој форми, ово је оптужба за намерну егзогамију: када говоримо, не цитирамо уобичајене ауторе. Али, искрено, има у томе неке истине. Како је Џефри Роквел (Geoffrey Rockwell) мудро приметио:

[ДХ] је недовољно теоријски утемељена на начин на који је то и било који занат који се развио да би преносио знање које се не може на адекватан начин исказати говором. ДХ је недовољно теоријски утемељена на начин на који су то и столарски занат или рачунарство. Новим истраживачима који се боре да савладају компликовани и китњасти језик који се везује за постмодернистички теоријски заокрет се чини да постоји нешто наивно и тајанствено у вези са дигиталном хуманистиком када она непромишљено игнорише све богатију област теорије нових медија. Не би требало да буде тако. Требало би да можемо да будемо јасни када су у питању важност управљања пројектима и знање o стварима – то прећутно знање о производњи ствари и њеним културама – чак и ако се сама природа тог поиезиса (знања о стварању) не може нити нужно мора лако изразити речима. Требало би да можемо да радо прихватамо теоријске перспективе без страха да ће нас прогутати постмодернизми који су подједнако ексклузивни као и наше занатско знање.

Пошто сада чланови овe разуздане дружине наивних технофила постају „кул клинци”, анксиозност која је присутна већ дуже време се поново јавља са новом снагом: да ли морам да знам да радим то и то?

Већина читалаца овог блога зна да сам своју професорску каријеру посветио учењу других хуманиста да програмирају. То чиним из потпуно истог разлога из којег други посвећују своје животе проучавању Шекспира или Америчког грађанског рата: зато што је то нешто фасцинантно и зато што то испуњава душу. Као сваки страствени ентузијаста – у ствари, као сваки професор који нешто вреди – склон сам да кажем да би свако требало да ради исто што и ја. Али ту би онда био и крај приче. Научи да програмираш зато што је то забавно и зато што ће променити начин на који посматраш свет. Али обратите пажњу да бисмо у тој реченици „научи да…” програмирање могли да заменимо било којом другом темом.

„Грађење”, међутим, обухвата већи број ствари (и по мом мишљењу је кориснији кандидат за оно горе „радим то и то“). Све вештине дигиталних хуманистичких наука – рударење података, XML, кодирање, анализа текста, ГИС, веб дизајн, визуализација, програмирање, дизајнирање алатки, дизајнирање база података, итд. подразумевају грађење; само неколико њих, захтевају програмирање само по себи. Само једна радикална подгрупа у оквиру заједнице оних који се баве дигиталном хуманистиком зна да програмира; готово сви се баве грађењем нечега. Предлаже се „процедурална писменост” као замена, и тај термин ми се допада. Ипак, мислим да неки од људи који га користе покушавају да одговоре на питање „Колико технологије је потребно да познајем да бих се бавио студијама културе?”, а не „Шта је карактеристично за ДХ?”.

У дискусији која је све ово покренула, Алан Лиу (Alan Liu) је покушао да опише себе као неког ко није градитељ, али они са дужим памћењем не верују у то. Јер заиста, можемо веома прецизно одредити тренутак Алановог уласка у ову област (дословно, као и духовно); то је, наиме, дан када је почео да гради портал Voice of the Shuttle. Као изузетно свестран човек, прешао је и на друге сјајне ствари (пре свега у студијама медија), али уопште нисам сигуран да ли бисмо га доводили у везу са дигиталним хуманистичким наукама да није пронашао начин да изучи занат са нама осталим неспретним хакерима почетком деведесетих година прошлог века. Он је један од многих кросовер ликова у дигиталној хуманистици, а ми са мање талента смо свакако почаствовани што смо у таквом друштву. Један од разлога што сви ми који се бавимо дигиталном хуманистиком толико волимо Алана је што имамо осећај да он схвата и њу и нас. Може он колико хоће да прича да се бави бриколажем, али ми видимо да и он има мајсторске руке. Ово важи за свако „велико име” у дигиталној хуманистици којег могу да се сетим. Баш свако.

Е сад, неки од мојих најближих пријатеља међу колегама су ме напустили још пре пет пасуса јер им је мука од ове бескрајне мета-дискусије коју је један други кросовер стручњак за ДХ једном описао као „кукумавчење дигиталне хуманистике”. Посебно им је досадила расправа о томе „ко је ин, ко је аут” (односно ко припада екслузивној групи а ко не), а с обзиром да су то ипак великодушни људи, много више су склони да кажу да свако може да се придружи. Осећам њихов бол. А свако и може да се придружи (искрено речено, метафора „кул клинци” ме брине за сопствену каријеру). Да сам био мање склон провокацији, могао сам да нађем начин да на ствари гледам позитивније. Али на крају, осећам обавезу да кажем да заиста постоји нешто по чему се дигиталне хуманистичке науке разликују од других дисциплина, и да је у реду рећи шта је то нешто, чак и ако учинити то значи индиректно рећи да се неки баве дигиталном хуманистиком, а неки не.

Са енглеског превела: Ирена Марински