Библиотека без зидова

Знање је заједничка својина човечанствa, али приступ знању је и даље извор неједнакости. Стварањем Националне дигиталне библиотеке било би могуће премостити јаз између надмоћности принципа и јаловости свакодневног живота.

Можемо ли створити Националну дигиталну библиотеку? То јест, свеобухватну библиотеку дигитализованих књига које ће бити лако доступне широј јавности. Иако звучи једноставно, питање је изузетно сложено. Оно обухвата питања која се тичу природе библиотеке која ће се изградити, технолошких тешкоћа при њеном дизајнирању, правних препрека да се она започне, финансијских трошкова њене изградње и одржавања, и политичких проблема око придобијања подршке.

Упркос овим сложеним питањима, основна идеја Националне дигиталне библиотеке (или НДБ) је, у суштини, једноставна. НДБ би културно наслеђе ове земље ставила на располагање свим њеним грађанима. Она би била дигитални еквивалент Конгресне библиотеке, али уместо да буде ограничена на Капитол хил, постојала би свуда, доносећи милионе књига и других дигитализованих материјала једним кликом миша до јавних библиотека, средњих школа, виших школа, универзитета, старачких домова, и сваког ко има приступ интернету.

Амбиција у позадини овог пројекта датира још од оснивања Сједињених Држава. Томас Џеферсон је то сажето формулисао: „Знање је заједничка својина човечанства”. У принципу, био је у праву. Али, у пракси, већина човечанства је одсечена од нагомилане вековне мудрости. У Џеферсоново време, само је малобројна елита имала приступ свету знања. Данас, захваљујући интернету, можемо отворити тај свет за све наше суграђане. Техничка средства за остварење Џеферсоновог сна поседујемо, али имамо ли воље?

Знам: и сам ђаво може цитирати Џеферсона за своје потребе. Свако може да пребира по текстовима оснивача̄ САД-а како би пронашао цитате који подржавају неку ствар. Али, не могу да одолим. Ево поново Џеферсона:

Ако је природа иједну ствар учинила мање подложном ексклузивном власништву од свих других ствари, онда је то производ моћи размишљања звани идеја…. Онај ко добије идеју од мене, и сам нешто научи, али тиме не умањује моје знање; као што онај ко упали своју свећу на мојој, добија светлост, не остављајући мене у мраку.

Џеферсон је размишљао о ефектима штампе, књига и читања – омиљеној теми оснивача САД-а. Ево шта каже Френклин:

Уметност штампе… шири једну општу светлост… тако да све завесе деспотизма и поповских враџбина не би биле довољне да је пригуше.

„Деспотизам и поповске враџбине” носе неки архаичан призвук, али опасност од ограничавања приступа знању је подједнако велика данас као што је била и пре двеста година. Овако звучи напомена о заштити ауторских права уз недавно објављено електронско издање Алисе у земљи чуда, која је први пут издата 1865:

Копирање: ниједан део текста се не сме копирати из ове књиге на клипборд…
Позајмљивање: ова књига се не сме позајмљивати другом лицу.
Поклањање: ова књига се не сме поклањати другом лицу.
Јавно читање: ова књига се не сме јавно читати.1

Упоредите ову фришку изјаву са Волтеровом, датим по објављивању његових Questions sur l’Encyclopedie 1772. године: „Овим се дозвољава сваком књижару да [до]штампа моје будалаштине, било да су тачне или погрешне, на свој ризик, опасност или добит.” Као што је то недавно рекао Луис Хајд (Lewis Hyde) у својој књизи Заједничко као ваздух (Common as Air), ограђивање прети да уништи наше културно заједничко добро, свет знања који припада свима нама.

Схватам да је интелектуална својина сложена тема. Али уместо да сада покрећем то спорно питање заштите ауторских права, желим да истакнем нешто друго, нешто везано за принципе на којима су засноване Сједињене Државе.

На фону стварања америчке републике била је још једна република која је довела до тога да се Устав уопште могао замислити. Била је то Књижевна република (Republic of Letters) – систем информација који покрећу налив-перо и штампарска машина, царство знања отворено за сваког ко зна да чита и пише, заједница писаца и читалаца без граница, полиције или неједнакости било које врсте, осим неједнакости талента. Као и други људи из доба Просветитељства, оснивачи САД-а су веровали да је слободан приступ знању најбитнији предуслов за просперитетну републику, и да ће америчка република процветати ако њени грађани буду користили своја права у Књижевној републици.

Наравно, писменост је била ограничена у осамнаестом веку, и они који су знали да читају су имали ограничени приступ књигама. Постојао је огроман раскорак између сурове реалности живота пре два века и идеала оснивача САД-а. Стога би се оснивачи могли оптужити за утопизам. Што се мене тиче, сматрам да је јака доза утопијског идеализма давала њиховој мисли покретачку снагу. Мислим да би данас требало да искористимо ту снагу, јер је оно што је деловало утопијски у осамнаестом веку сада постало могуће. Ми можемо премостити јаз између надмоћности принципа и јаловости свакодневног живота. И то можемо учинити стварањем Националне дигиталне библиотеке.

Питање је, међутим, да ли је идеја о једној таквој библиотеци утопијска у негативном смислу – то јест, нереална, донкихотовска? Одговорио бих да није, из следећих разлога:

  • Гугл је дигитализовао велики број књига и многе од њих учинио доступним преко интернета, и тако показао да је идеја изводљива. Истина је да је Гугл комерцијална корпорација која свој профит ставља изнад општег добра, али је такође и један успешан пример који нас може нечему научити: могуће је мобилисати технологију и овладати логистиком које су неопходне да би се дигитализовали фондови наших истраживачких библиотека у огромним размерама.
  • Могао би се направити савез библиотека како би се обезбедила већина књига које су потребне читаоцима.
  • Могао би се формирати савез фондација, универзитета и других непрофитних организација како би се покрили трошкови.
  • Могла би се оформити централна организација која би се бавила питањима координације, обраде и чувања.

Не желим да минимизирам ове проблеме, али сматрам да би им требало прићи конструктивно. На крају крајева, већ смо стекли доста искуства у дигитализацији. Свака истраживачка библиотека развија дигиталне пројекте од којих су неки врло обимни. А библиотеке сарађују међусобно и са спољним агенцијама на разноразним иницијативама које би могле да буду корисне и поучне за стварање Националне дигиталне библиотеке. Не заборавите HathiTrust, the Internet Archive, the Knowledge Commons Initiative, the California Digital Library, the Digital Library Federation, the National Digital Information Ingrastructure and Preservation Program и друга непрофитна предузећа. Они су отворили многе путеве ка ономе што би могао бити заједнички циљ.

Поврх тога, можемо да учимо и из искуства других земаља. Практично свака развијена земља је покренула неку врсту националне дигиталне библиотеке, а многе земље у развоју чине то исто. Оне су искусиле свакакве проблеме али и пронашле одоварајућа решења. Ако и нису откриле један јединствен модел који одговара земљама свих величина, показале су да се идеја о националној дигиталној библиотеци може реализовати у пракси. Она није само истинита већ и испробана.

Ми смо, на Харварду, спровели прелиминарно истраживање о пројектима који су у току у другим државама. Чак смо и у Монголији пронашли националну дигиталну библиотеку у повоју. Холанђани сада дигитализују сваку холандску књигу, памфлет и новине настале од 1740 до данас. Француски председник Саркози је прошлог новембра најавио да ће обезбедити 750 милиона евра за дигитализацију националног културног наслеђа. А јапански парламент је гласао за двогодишњи, убрзани програм дигитализације читаве националне библиотеке, вредан 12,6 милијарди јена. Ако Холандија, Француска и Јапан могу то да ураде, зашто не могу Сједињене Државе?

Предлажем да одбацимо став да је идеја америчке Националне дигиталне библиотеке натегнута, и да се усредсредимо на општи циљ да америчком народу обезбедимо онакву врсту библиотеке какву заслужује, ону која задовољава потребе 21. века. У могућности смо да и најмањи колеџ у Алабами и најдаљу средњу школу у Северној Дакоти опремимо највећом библиотеком коју је свет видео. Ту библиотеку можемо отворити и за остатак света, спроводећи неку врсту „меке силе” која ће повећати углед Сједињених Држава широм света. Стварањем Националне дигиталне библиотеке, можемо своје суграђане учинити активним члановима међународне Књижевне републике, и можемо ојачати грађанске везе у својој земљи.

Овај текст је заснован на предавању одржаном на отварању незваничне конференције на Харварду, 1. октобра, на којој се разматрала могућност стварања америчке Националне дигиталне библиотеке.

Текст превела са енглеског: Ирена Марински

  1. Овај и претходни цитати узети су из књиге Lewis Hyde, Common as Air: Revolution, Art, and Ownership (Farrar, Straus and Giroux, 2010). []