Продуктивни немир дигиталних наука у 21. веку

Упркос прогресивним наративима везаним за утицај технологије на академску културу, дигитала хуманистика се заправо одликује и одређеном врстом „продуктивног немира” у односу на питања репрезентације, медијума и структуре научне комуникације.

Технолошки прогресивизам

Наративи који се тичу технологије теже, разумљиво, да буду прогресивни. Муров закон, који каже да се сложеност па отуда и снага процесовања рачунарских чипова удвостручује сваких пар година, и Крајдеров закон, који каже нешто слично о капацитету диска, имају видљиве, а у неким случајевима и запањујуће потврде у свету око нас. Доказе налазимо у производима као што су ручни рачунари који поседују хиљадама пута већу рачунарску снагу и капацитет меморије од ENIAC-а, првог дигиталног електронског рачунара; складишни простор на дисковима је доступан у терабајтима, а брзина процесора сада се мери гигахерцима; обе ове реченице биће застареле у време када се овај чланак буде штампао. Ефекте овог развоја такође видимо у процесима чија све већа брзина ствара производе који се увлаче у наше животе, а да готово и не обраћамо посебну пажњу на њих: на пример, мониторе у боји за компјутере, тродимензионалне иконице, паметне анимационе поступке који су подједнако свеприсутни (и корисни) као и пластичне дечије играчке. Или, што је још значајније: сада можете чувати и обрађивати дигитални видео материјал на свом лаптопу, или гледати филмове на интернету на направи која стаје у ваш џеп. Овакве врсте промена стварају лако мерило успеха и исто тако лак осећај напретка.

Дигитална хуманистика у великој мери дели овај осећај напретка. Ми, на првом месту, видимо једноставан инфраструктурални развој који мења друштвени положај рачунара и уводи их у нашу сферу деловања. Свеприсутност рачунарских средстава значи да рад са рачунарима није више нешто тако изузетно за оне који се баве хуманистичким наукама: не мора се добити посебан рачун из Рачунарског центра нити објашњавати зашто је потребан; хуманистичка употреба компјутера се не сматра нити чудном, нити симпатичном нити пак бизарном. Постало је очекивано да ће ствари које академци желе да прочитају или науче бити мање или више лако доступне са било ког места, у било које време, електронски. Постоје такође и индиректне последице: све ове промене стварају услове за потрошачке производе као што су читачи електронских књига, ручне направе за претраживање, друштвени софтвери као што су Flickr и YouTube. Ови производи проширују хоризонте употребе, и производе генерацију студената (и коначно будућих академаца) за које рачунари значе нешто потпуно друго: за које они нису специјализована алатка већ саставни део ткива света у коме живе.

Ефекти овог развоја су свуда око нас у новим дигиталним научним алаткама и истраживачким материјалима. На неком почетном нивоу, већа снага модерних рачунара је оно што омогућава њихово ефективно коришћење за истраживање у хуманистичким наукама. Код првих рачунарских система, недостатак простора за похрањивање података налагао је крајње штедљиве методе приказа карактера: с обзиром да користи само 7 бита информација за приказивање сваког словног знака, Амерички стандардни код за размену података (ASCII) може да представи само њих 128, од којих су само 95 карактери који се стварно могу штампати. Ово је ограничило могућности азбучног приказивања на велика и мала латиничка слова, арапске бројеве и обичне знаке интерпункције, без акцентованих знакова и знакова из нелатиничких писама. Долазак Unicode-а 1990. године је директан резултат повећања простора за похрањивање података и омогућио је приказивање готово свих људских система за писање и ослободио дигиталне текстуалне науке од раних вештачких ограничења.

Исто ово релативно обиље простора је отворило нове могућности на подручју процесовања слике пружајући нам прилику да користимо још један информациони вектор за истраживања, и доводећи нас у ситуацију у којој се графичко значење текста може истраживати упоредо са његовим лингвистичким значењем и омогућавајући нам такође да истражимо међусобна преплитања приступа заснованих на слици и оних заснованих на тексту. Да преузмемо термин који је предложио Џером Мекган (Jerome McGann) у току свог главног обраћања на конференцији на којој је овај рад први пут представљен, сведоци смо једног дијалектичког процеса: узајамни притисак слике и текста, алфабетског и фигуралног начина представљања значења, сада се развија у једно крајње живахно поље проучавања.

Реторика обиља којом се одликују описи развоја дигиталних средстава у последњој деценији или дуже укључује и неколико значајних промена у начину на који размишљамо о стварању збирки и канона. Сада је лакше, у неким контекстима, дигитализовати читаву библиотечку збирку него пребирати и бирати шта је потребно, а шта није: другим речима, складиштење је јефтиније од доношења одлука. Као резултат, сада ће се они ретки, мање познати, занемарени, запостављени и потпуно искључени садржаји вероватно наћи у дигиталним библиотечким збиркама, чак и ако само случајно. Уз то, дигиталне збирке сада често истичу управо враћање оног што је било изгубљено, и излагање оног што је било недоступно. Пројекти као што су Women Writers Project, или Early English Books Online, или било који од огромног броја дигиталних пројеката који су сада у току на универзитетима широм Америке, усредсређени су на обезбеђивање приступа материјалима који би у супротном били невидљиви за истраживаче. Овај процес се одвија на два фронта: прво, дигитализацијом тако да се материјали могу читати без одласка у посебну архиву где се они држе, али такође, и још битније, њиховим сакупљањем и гомилањем у приметне, откривљиве гомиле. Резултат је да се књижевностима мањинских група, неканонским књижевним делима, и писаним подацима о ономе што се дешава у (како се то раније чинило) забаченим деловима света сада даје нека нова врста пажње и успоставља равноправност са њиховим чувенијим и познатијим рођацима.

Неприметно, у позадини, повећана брзина и рачунарска снага нам такође даје алатке које нас коначно гурају преко прага могућег: почетници у хуманистичким наукама су сада у могућности да значајно учествују у пројектима који су некада изгледали као искључиво технички. Један од примера су алатке за кодирање текста у XML-у које су довољно добре, и довољно брзе, да свако може да научи да их користи за десетак минута; или, слично томе, алатке за манипулацију слике које стављају стварну моћ у руке почетника. Чак и побољшања код ствари као што су алгоритми сажимања, како примећује Морис Ивз (Morris Eaves) у свом прилогу за ово издање, имају огроман утицај на тачност и ефективност дигиталног приказа слике.

Али упркос чињеници да су ово опипљива побољшања, у једном одређеном смислу њихов прогресивни импулс није, на крају крајева, оно што је карактеристично за дигиталне хуманистичке науке као област. Џон Ансворт (John Unsworth), у чланку „Шта јесте хуманистичко рачунарство, а шта није?“ (“What is Humanities Computing and What is Not?”), истиче да треба разликовати употребу рачунара за неку од његових бројних практичних сврха и употребу рачунара као научне алатке:

…једна од бројних ствари које можете радити са рачунарима је нешто што бих назвао хуманистичко рачунарство у којем се рачунар користи као алатка за моделирање података у хуманистичким наукама и наше разумевање истих, и та активност је потпуно различита од коришћења рачунара за моделирање писаће машине, или телефона, или грамофона, или било коју од бројних других ствари.1

За разлику од његове релативно нове способности да моделира телефон или грамофон, улога рачунара као алатке за моделирање података у хуманистичким наукама траје већ дуго – и сеже бар до дела Index Thomisticus Оца Роберта Бузе из 1945. и засигурно садржи ране алатке и методе међу којима су конкорданце, анализа текста и језици за означавање текста (mark-up languages). Иако је наш рад са овим моделима несумњиво олакшан доласком бржих, доследнијих алатки, то није много или није уопште утицало на сложеност и занимљивост самих модела. Као пример треба само да размотримо изванредан пројекат моделирања променљивости, којим се Вилард Мекарти (Willard McCarty) бавио у свом Аналитичком ономастикону за Овидијеве Метаморфозе (Analytical Onomasticon to the Metamorphoses of Ovid), пројекату велике сложености и изнијансираности који је спроведен скоро у потпуности кроз означавање (mark-up) и без коришћења било које од специјализованих алатки за конструкцију модела, визуализацију или управљање подацима. Природа модела који се стварају у дигиталним хуманистичким наукама се временом може мењати, али не као функција брзине или снаге, већ као резултат промена у фокусу пажње или теоретском приступу.

У том погледу, област дигиталних хуманистичких наука одражава непрогресивност хуманистичких дисциплина на општијем нивоу, и такође открива шта би могла бити фундаментална тензија у њиховој бити. Ако се реторика „дигиталне“ стране „дигиталних хуманистичких наука“ заснива на причи о технолошком прогресу, „хуманистичка“ страна има подједнако јаке корене у сензибилитету хуманистичких наука које се у исто време опиру кумулативној идеји о напретку (једна нова ствар се надограђује на другу) и жуде за прогресивном агендом (нама је све време све боље). Теоретске и методолошке новине које доводе до дисциплинарних промена у хуманистичким наукама, када се посматрају ретроспективно, не изгледају јасно прогресивне на начин на који изгледају низови научних открића, иако се заиста чине развојним: оне представљају покушај да се разуме људска култура и то из променљиве перспективе саме културе. Али еластичност фундаменталних навика и претпоставки које се тичу књижевне вредности, научне методе и академских стандарда наводи на помисао да се хуманистичке науке у ствари руководе самозацељујућом идеологијом која опстаје релативно непромењена.

Мапирајући интелектуалне тежње дигиталне хуманистике, долазимо у искушење да занемаримо разлике између ове врсте трајне расправе и добитака на величини и брзини који потичу из технолошког домена. Интервенција коју чини дигитална технологија када заиста ступи у контакт са хуманистичким дисциплинама је нешто друго и у односу на једноставан прогресивизам технологије и у односу на канонску еластичност традиционалних хуманистичких наука. У истом чланку који сам цитирала раније, Џон Ансворт је окарактерисао хуманистичко рачунарство на следећи начин:

Хуманистичко рачунарство је пракса приказивања, облик моделирања или […] мимикрије. Оно је[…] начин размишљања и скуп онтолошких обавеза, а његова приказивачка пракса обликована је потребом за ефикасном компутацијом са једне стране и за људском комуникацијом са друге.2

Другим речима, не ради се о откривању новог знања нити о чврстини онога што је већ познато: пре се ради о моделирању тог знања, па чак у неким случајевима и о моделирању процеса за моделирање. Испитује се како знамо ствари и како их представљамо себи за учење, а то се остварује уз помоћ разноврсних алатки које чине резултате тог испитивања опипљивим. Зато када они који се баве хуманистичким наукама усвоје технологију као што је кодирање текста, они у исто време имају осећај препознавања – процеса који је познат, који изражава познате идеје – као и шок пред новим: захтев да се човек удаљи од сопствених стратегија за репрезентацију и да их окреће у рукама као компликовану и непознату играчку. Као што Ансворт каже даље,

Хуманистичко рачунарство као пракса репрезентације знања се свесно хвата у коштац са спознајом да су његови прикази сурогати, и то са дозом нелагодности која је, ја бих рекао, већа него што је то случај у хуманистичким наукама када „репрезентујемо“ предмете којима се бавимо у есејима, књигама и предавањима.3

Изгледа да су технологије за репрезентацију као што су XML, или базе података, или алатке за дигиталну визуализацију, нешто посебно у односу на истраживачке активности у хуманистичким наукама које подржавају, и поред тога што оне обухватају и труде се да добро прикажу претпоставке и методе тих активности. Хуманистичке науке су кроз историју разумевале ову одвојеност као знак помоћне улоге – улоге слушкиње, доброг слуге/лошег господара – у којој хуманистичка спознаја контролише и обухвата оно што ове технологије могу да понуде. Технологија имплементира оно што хуманистичка спознаја пројектује као своју истраживачку путању. Али, могуће је да је овај однос у ствари много сложенији: изражавајући „људску комуникацију“ формалним језиком који је потребан за оно што Ансворт назива „ефикасном компутацијом“, приказивачке технологије покушавају да преформулишу ове методе користећи термине који нису идентични нити уклопљени у хуманистички дискурс. Они доводе до одаљавања и превођења које, као свако превођење или преношење из једног медијума у други, пружа увид у и захтева разумевање дубљих дискурзивних структура оригиналног израза.

Ансворт пажљиво примећује да заправо врло мали број активности дигиталних хуманистичких наука представља ову врсту интервенције и спада у „хуманистичко рачунарство“ према његовој строгој дефиницији. Чин штампања дигиталног садржаја или некритичка дигитална копија физичког артефакта не производе овај ефекат превођења нити нужно садрже одређени спознајни потенцијал. Ја тврдим да можемо тачно препознати хуманистичко рачунарство у Ансвортовом смислу те речи по некој врсти продуктивног немира који произилази из овог сусрета и из онога што он производи. Овај немир се манифестује за оног ко се бави хуманистичким наукама као осећај трења између познатих менталних навика и могућности алатке, али то је у најбољем случају провокативно трење, иритација која подстиче на даље размишљање и ангажовање. По природи ствари – будући да су системи и људи несавршени – то би могло произвести сумњу да је алатка о којој говоримо неприлагођена за коришћење у хуманистичким истраживањима. То у неким случајевима може бити истина, а у неким случајевима то може бити одговор у самоодбрани који заслужује даље разматрање. Али, тамо где је тај осећај трења одсутан – када у дигиталном предмету не видимо ништа посебно и не осећамо никакву потребу за приговором, када дигитални предмет не пружа отпор и не поставља пред нас никаква питања – одсутно је и хуманистичко рачунарство у смисленом значењу те речи. Хуманисти могу учити из садржаја таквих предмета који се третирају као истраживачки материјали, као што су то увек могли. Ови предмети ће послужити као мање или више ефектни сурогати за своје физичке оригинале, омогућити ефикасност приступа и од њих ће бити неке практичне користи. Али, они не пружају никакав допринос хуманистичким наукама: они не чине никакву интервенцију, они не остављају никакав интелектуални печат.

Продуктивни немир

Где се, онда, манифестује овај немир? И какву корисну, интелкетуалну спознају пружа дигитална хуманистика када је реч о централним питањима хуманистичких наука? У наставку, говорићу о три области у којима се, по мени, радом у дигиталним хуманистичким наукама, ствара то интересантно и критичко трење.

1. Дигиталне науке су несигурне око значаја медијума

Један готово непосредан ефекат појаве дигиталних текстова био је подстицање расправе о медијуму: расправе која је подигла улоге и проширила обим оне расправе која је претходно била значајна пре свега у текстологији, у традицији Д.Ф.Мекензија. Почетне манифестације ове расправе биле су изражене као забринутост због непоузданости дигиталних текстова везујући ову особину пре за сам медијум него за друштвене праксе као што су стручне рецензије (peer review). Када је пројекат Women Writers Project спровео анкету међу научницима 1995. године „забринутост око тачности електронских текстова је била толико велика да су неки испитаници расправљали о томе чак и у одговору на питања о другим темама, и то је јасно представљало највећу препреку за општу научну употребу електронских текстова“4. Прве дискусије на електронским форумима као што је SEDIT-L (форум о научном уређивању текстова) такође су стављале у први план овај проблем непрецизности као некакву забрињавајућу тамну страну „полиморфних, полисемичних, протејских“ квалитета који се приписују дигиталним текстовима у оптимистичнијим анализама5. Ова тема сведочи о неком чудном осећају нелагодности око тога како да се дигитални текстови учине поузданим – другим речима, како да се познат скуп друштвених пракси пренесе на непознату територију, као да ово може подразумевати сасвим различите процесе од оних који су били коришћени да би се створили поуздани штампани текстови.

Посматрано уназад, ова забринутост делује превазиђено. Ипак она је имала благотворан ефекат: изазвала је интересовање за разумевање медијума и његове улоге у учвршћивању наших перцепција текста. Дигитална хуманистика сада укључује свест о приказивачком значају медијума као фундаменталну премису. То није само зато што се дигитални медијум види као нека врста метамедијума у којем се други медијуми могу моделирати или репрезентовати (што захтева да размислимо о посебним карактеристикама тих других медијума, за сврхе моделирања), већ и зато што сам дигитални медијум није приказивачки једнообразан. Врсте узорковања и декомпозиције које на први поглед изгледају као типично „дигитални“ ефекти веома се разликују од формализујућих својстава кодирања текста или векторске графике.

У свету дигиталне хуманистке се воде интензивне и плодне дебате о репрезентацији и медијуму. Мекганово стално бављење питањем како структурално обележавање текста може подбацити или успети у приказивању књижевних текстова – његово објашњење дијалектичког утицаја различитих репрезентационих модалитета и шта можемо сазнати на основу њихових недостатака – као и одговори и истраживања теоретичара обележавања на ову тему, све заједно узевши пружају значајан увид у то како дигитални формати приказују текстуалне и фигуралне информације. А овај увид затим, на неки начин, расветљује уназад, да тако кажемо, традиционална штампана научна издања.

2. Дигиталне науке су несигурне по питању институционалних структура научне комуникације

Својим настанком кроз инхерентно интердисциплинарне и интерорганизационе (и веома различите) формације, област дигиталне хуманистике помаже у стварању критичке свести о улози коју институције играју у успостављању и одржавању културних навика које утичу на то како се врше истраживања у хуманистичким наукама. Алан Лиу (Alan Liu) је у свом предавању у Асоцијацији за модерне језике (MLA) 2003. године тврдио да би „хуманистичке науке требало да обухвате стварање информационих технологија за алтернативне циљеве – пре свега на нивоу организационе имагинације“ да би „на нови начин осмислили протоколе образовног рада“:

Овде долазим до онога што је, по мени, једна од граница информационих технологија у хуманистичким наукама. То је удаљена територија на којој се многи неповезани програми хуманистичког рачунарства, центри, пројекти и тако даље, који користе информационе технологије као катализатор како би реорганизовали уобичајени рад по дисциплинама у хуманистичким наукама, трансформишу од ад хок организационих експеримената у стратешке парадигме значајне за професију у целини. Морамо признати да је професија хуманистичких наука, уопштено, ужасно немаштовита у погледу организације сопственог рада, и једноставно узима здраво за готово да се њеним импулсом ка „интердисциплинарности“ и „колаборацији“ може управљати у оквиру истих старих структура по одељењима, колеџима, катедрама, одборима, и учионицама која су допуњена ад хок интердисциплинарним структурама.6

Пројекти и праксе у дигиталној хуманистици и они који се њима баве обично настају као резултат радних односа који по својој природи доносе питања о радној политици и заузимају простор који је природно и продуктивно критичан према садашњем устројству додељивања академских звања и системима награђивања. Ови системи се још увек боре да разумеју фундаментално колаборативан и интердисциплинаран рад дигиталних хуманистичких наука или нове начине научне комуникације које он ствара.

Из ове нелагодности по питању институционалних и организационих носилаца професионалног идентитета готово неизбежно произилази забринутост око објављених израза професионалног идентитета и питања на који начин процењујемо нове форме комуникације и научног рада. У суштини, дигиталне науке откривају загонетку која деценијама лежи у бити хуманистичких наука: како можемо истовремено подстицати промену парадигми и радикалне ревизије својих начина анализе, а такође знати како да их проценимо када их будемо имали пред собом? Дигиталне науке се развијају кроз колаборацију и хибридизацију које доводе у питање наше представе о дисциплини – уистину, то често јесте жељени циљ – али вредновање и професионално признање се типично обезбеђују каналима који се спорије могу прилагодити и који не морају нужно сматрати такво довођење у питање вредним самим по себи. „Начела за процену рада са дигиталним медијима у модерним језицима“ Асоцијације за модерне језике потврђују ову тешкоћу наглашавајући дисциплинарне промене које се дешавају и несигурну позицију коју „традиционална поимања науке“ заузимају у односу на нове облике академског рада:

Дигитални медији стварају нове шансе за науку, наставу и службу, као и нова места за истраживање, комуникацију и академску заједницу. Информационе технологије су саставни део интелектуалног окружења за све већи број наставног особља на факултетима за хуманистичке науке. Поврх тога, дигитални медији проширују обим текстуалног приказа и анализе тако да он сада обухвата, на пример, слику и звук. Ове иновације значајно проширују поимање „текста“ и „проучавања текста“, традиционални опсег катедри за модерне језике.

Иако употреба рачунара у модерним језицима није нов феномен, популарни успех информатичких мрежа као што је World Wide Web, заједно са великим повећањем броја напредних мултимедијалних алатки, је проузроковао низ критичких публикација, примењене науке и новина у академским програмима. Хуманисти не само да усвајају нове технологије већ такође сарађују са техничким стручњацима на пољима као што су процесирање , кодирање докумената и информатика. Академски рад у дигиталним медијима треба процењивати у светлу ових институционалних и професионалних контекста који се мењају великом брзином, а катедре би требало да признају редефинисање традиционалних појмова науке, наставе и службе.7

У исто време, Начела сугеришу да би овде могла бити у игри нужна – и прилично дуготрајна – интердисциплинарност која ће увек смештати рад ове врсте у процедурално незгодан интеркатедарски простор. У својим препорукама, они саветују мандатне одборе и одборе за унапређења да:

Траже интердисциплинарне савете. Ако чланови наставног особља користе технологију за сарадњу са колегама из других дисциплина на истом факултету или на другим факултетима, катедре и институције треба да потраже помоћ експерата у тим другим дисциплинама при процени и вредновању таквог интердисциплинарног рада.8

Ако ће дигиталне науке (бар на неко време) остати „друге“ у односу на стандардне дисциплинарне академске структуре, ипак, то не би требало сматрати несрећним случајем. Тај немир који је тема овог есеја је продуктиван баш у овом случају зато што нас он чини свесним дисциплине и као формативног интелектуалног ограничења, и као помало произвољне институционалне реалности. Признавање произвољности је од пресудне важности јер нас то подсећа да је промена могућа и може бити неопходна. Али признавање формативних особина ограничења је подједнако битно, јер нас подсећа да не можемо једноставно постулирати повратак у неко безгрешно, преддисциплинарно стање неспутане интелектуалне слободе. Дигиталне науке делују у вези са установљеним дисциплинама, чак и када су донекле на користан начин одвојене од њих.

3. Дигиталне науке су несигурне по питању значаја репрезентације у формирању модела нашег света

Џером Мекган је приметио, на почетку конференције за коју је овај скуп есеја написан, да је у хуманистици све везано за репрезентацију: за дешифровање, разумевање, историзирање и критику приказивачких модалитета и артефаката из прошлости и садашњости, и размишљање о томе шта нам они говоре о људској култури. Али, док нам добро иде критичко дистанцирање од приказивачких облика на које наилазимо у материјалима које проучавамо, изненађује чињеница да је то мање случај када је реч о модалитетима које сами користимо. Један од најзначајнијих доприноса дигиталне хуманистике модерној науци је управо истицање у први план питања како моделирамо изворе које проучавамо, на тај начин да се та питања не могу заобићи. Док су нам штампана издања дозвољавала да се односимо према њиховој садржини као да се није десила никаква промена медијума, дигитална издања нас терају да се суочимо са потпуно истим скупом питања али далеко ригорозније и јасније. Као што примећује Џон Ансворт,

чим почнемо да изражавамо своје разумевање рецимо књижевног текста на језику као што је XML, дакле у формалној граматици која од нас захтева да формулишемо правила по којима ћемо употребљавати ту граматику у тексту или текстовима, откривамо да је наша репрезентација текста подложна верификацији – због унутрашње конзистентности, а посебно због конзистентности са правилима која смо формулисали.9

Реч верификација овде одскаче, с обзиром да звучи сувопарно, претеће и технички, као нека врста менталне стеге, али, овде су кључна заправо „правила која смо формулисали“: чин формулисања правила је тај који захтева дисциплину методолошке самоконтроле. Управо удаљеност, чак нелагодност, коју дигитални прикази носе у односу на своје штампане еквиваленте је у ствари та која нас подсећа да су они модели. Испрва, ова удаљеност се показује као губитак: дигитални прикази су модели „пре него“ жива ствар, модели који само заузимају место праве ствари. Али како се наше алатке за манипулисање дигиталним моделима усавршавају, модел престаје да означава губитак и преузима једну јаснију улогу стратешког приказа, који намерно изоставља и преувеличава или искривљава размере да бисмо могли да радимо са деловима који су нам битни.

У суштини, дигиталне науке су оличење једног нерешеног конфликта око размере, људског труда и природе дигиталног рада. Велики део дигиталног истраживачког материјала који је сада доступан не делује баш „научно“. Институционалним фокусом на развој дигиталних библиотека и усмеравањем новца намењеног дигитализацији ка напорима овог типа, нагласак се у битној мери ставља на активности великих размера које одликују не нарочито значајна плодност информација и велики губитак прецизности управо зарад размере, као што је то случај, рецимо, са Гугл књигама (Google Books). Традиционално, хуманистичке науке су усредсређене на напорне „занатлијске“ активности код којих у првом плану стоје пажња и прецизност, тако да сада упркос важности дигиталних библиотека, постоји нека врста несклада између садашњих приступа дигиталној библиотеци и научних очекивања. Обично, научници нису блиско укључени у развој ових ресурса: они су, на неки начин, отуђени од технологије зато што је виде као нешто што није суштински везано за њихов занат, што је суштински неприлагођено врстама размишљања на које су навикли.

Алан Лиу је запазио ову промену у начину на који се стварају дигитални ресурси и приметио политику те промене. У есеју „Трансцедентални подаци“ (“Transcendental Data”), он мапира појављивање нове естетике „прилива података“ у којој се информација налази у свом најкарактеристичнијем и најмоћнијем стању када се раздвоји од специфичне форме. Информациони дизајн дигиталних ресурса 21. века приближава се управо овом приступу: приказивачким моделима који се могу увећавати по реду величина како би се прилагодили огромним и све већим количинама материјала. Али они то чине умањујући нашу способност да разумемо детаље појединачних предмета. Изазов са којим се они који се баве информационим дизајном сада суочавају је питање како покрити ту раздаљину, и како репрезентовати макрокосмос тако да не изгубимо из вида његове делове. Ово није тачно само дословно, већ и интелектуално: питање је како се научне методе могу прилагодити овој промени размере а да се не изгуби њихово разумевање конкретне и вољене суштине појединачних текстова и речи и књига и артефаката.

Свет друштвеног софтвера је далеко испред нас, на неки начин, у бављењу овим проблемима. Иако без наше критичке осетљивости и немира, случајни корисници експериментишу са алаткама као што су Flickr и YouTube и del.icio.us, које покушавају да репрезентују текстуру релевантног пејзажа онако како га замишљају људи који у њему живе: фотографије које су људима важне, сајтови које читају, теме за које мисле да су смисао ових ствари. Али ни научници не заостају баш толико много, или су бар у истој трци: покушаји као што су TAPoR, Text Analysis Developers Alliance, NINES и MONK имају у виду овај исти проблем и покушавају да схвате до којих граница су растегљиви људски механизми опажања док се труде да разумеју и макрокосмос и микрокосмос и информационе нити које их повезују.

Поглед у будућност

Сав овај немир, као што сам већ устврдила у наслову, је продуктиван: он не доноси кретање унапред већ оно исто осцилирајуће дијалектичко пулсирање које је типично за функционисање научног ума. Дигиталне алатке додају изазов и дају нам нови скуп термина – као нова планета у систему, оне мењају векторе свих осталих ствари које имамо у свом универзуму. Оне ће вероватно променити начин на који се обавља истраживање у хуманистичким наукама. Када се пишу предлози за додељивање средстава којима се финансира рад у дигиталним хуманистичким наукама, сва реторика је природно прогресивна – биће тога још, и биће то још боље, и све то ће отворити нове начине размишљања. Али, не треба губити из вида да су најзанимљивији реферати и књиге које читамо, у било ком жанру, оне које не предсказују ни пропаст ни славу, већ нам уместо тога пружају неку занимљиву идеју о свету са којом можемо да се поиграмо. Методе и алатке које комбинују оно што се преко технологије добило на снази и обиму са правом мером научног труда и ангажовања нам могу дати једну такву идеју. Али, интелектуални резултати неће бити процењивани на основу њихове снаге или брзине, већ на основу истих критеријума који се све време користе у хуманистичким наукама: да ли нас то наводи на размишљање? да ли нас то наводи да наставимо да размишљамо?

Са енглеског превела: Ирена Марински

  1. John Unsworth, “What is Humanities Computing, and What is Not?” in Jahrbuch für Computerphilologie 4, Georg Braungart, Karl Eibl and Fotis Jannidis, eds. Paderborn: mentis Verlag 2002. []
  2. John Unsworth, “What is Humanities Computing, and What is Not?” in Jahrbuch für Computerphilologie 4, Georg Braungart, Karl Eibl and Fotis Jannidis, eds. Paderborn: mentis Verlag 2002. []
  3. John Unsworth, “What is Humanities Computing, and What is Not?” in Jahrbuch für Computerphilologie 4, Georg Braungart, Karl Eibl and Fotis Jannidis, eds. Paderborn: mentis Verlag 2002. []
  4. Julia Flanders, “Scholarly Habits and Digital Resources: Observations from a User Survey”. Women Writers Project, 1999. []
  5. , Peter Shillingsburg, “Polymorphic, Polysemic, Protean, Reliable Electronic Texts”. In Palimpsest: Editorial Theory in the Humanities, ed. George Bornstein and Ralph G. Williams. Ann Arbor: University of Michigan Press, 1993. []
  6. Alan Liu, “Transcendental Data: Toward A Cultural History and Aesthetics of the New Encoded Discourse.” Critical Inquiry 31 (2004): 49-84. []
  7. Modern Language Association, “Guidelines for Evaluating Work with Digital Media in the Modern Languages”, 2002. []
  8. Modern Language Association, “Guidelines for Evaluating Work with Digital Media in the Modern Languages”, 2002. []
  9. John Unsworth, “What is Humanities Computing, and What is Not?” in Jahrbuch für Computerphilologie 4, Georg Braungart, Karl Eibl and Fotis Jannidis, eds. Paderborn: mentis Verlag 2002. []