Да ли је Гугл добар за историју? Повратак случају Пипс

Дошло је време је да размишљамо о томе како скенирање посредује у преношењу материјалности текста и како нам базе података и њихове структуре не дозвољавају да документујемо неке књишке аномалије.

Ових дана обављам милион ситних задатака одједном — то је она врста академске смрти од хиљаду резова и која нам је свима позната. Набављам тако, на пример, дозволе за коришћење слика у есеју који сам написала заједно са Мартином Фојзом на тему ремедијације, дисмедијације и немедијације које уоквирују, обликују и чак на један благ начин одређују наше читање два књижевна класика, Беовулфа (Мартинов део есеја) и Дневника Семјуела Пипса (наравно, мој део).

Део мог аргумента заснован је на поновном читању сада легендарне приче о Џону Смиту, сиромашном намученом студенту који је (како каже прича) провео године дешифрујући рукопис Дневника, не знајући да „кључ” за „дешифровање” лежи на полици библиотеке све то време, „на само пар корака од места на којем је радио”. Наводнике користим намерно: како сам открила у својим истраживањима, током осамнаестог века Дневник се помиње на више места, што показује да дело није било потпуно непознато пре него што га је Смит транскрибовао. Заправо, у једној сада све само не заборављеној биографији Вилијама Велера Пипса, Каснији Пипс, коју је написала Алис Госен (1904), налази се скенирани факсимил плана да се транскрибује и изда Дневник, који вероватно датира пре Смитовог дела, што (како ја тврдим) оповргава устаљену легенду о његовом настанку. Потреба за утврђивањем порекла текста је ретроактивна и примењује се тек пошто је рукопис из седамнаестог века окружен штампаним знањем — „уређен” за академску употребу, на известан начин.

Како сам пронашла ове трагове Пипса из осамнаестог века који су збуњивали научнике читав век — укључујући и два уредника који су добар део живота посветили проучавању овог текста? Моје откриће нема никакве везе са интелигенцијом, нити ја (нажалост) имам неке занимљиве доживљаје из подрумских архива. Све ово о чему говорим, међутим, има везе са Гугл књигама (Google Books).

У уводу за своје издање Дневника (једино нецензурисано издање икада објављено, и стога за потребе савремене науке једино издање), Лејдам и Метјуз бележе да су пронашли једно помињање Пипсовог Дневника пре него што је био транскрибован: то је за њих била збуњујућа чињеница, пошто је (како се прича) Дневник трулио на полици сто педесет година пре него што је коначно „откривен”. Како је ова особа могла 1) да има приступ Дневнику како би га цитирала, и 2) да познаје Пипсов „стенографски” рукопис како би прочитала текст?

Укуцала сам цитат за претрагу на Гуглу и открила још неколико референци у часописима из раног деветнаестог века што показује да је извесни запис о „чају” био делимично познат међу књижевном елитом из доба позне просвећености. Настављајући лов онолико колико ми Гугл књиге то дозвољавају, коначно сам налетела на горе поменуту биографију, мислим преко речи „транскрипција” (transcription), и пронашла два факсимила плана за транскрипцију Дневника који датирају пре Смита.1

estimate1

transciption

Ово истраживање — једна узбудљива алтернативна историја канонске приче — не би била могућа без Гугл књига или сличног интернет претраживача и базе текстова са оптичким препознавањем знакова. Онда, да ли је Гугл добар за историју? Ух, и те како. То би до сад требало да се подразумева.

Али, овде прича постаје незгодна. Мислећи да је мој посао урађен, завршила сам есеј, а да ниједном нисам погледала физичку књигу (немојте ме осуђивати, сви ми то радимо), чак сам направила дигиталне фотографије факсимила из биографије, која је сада ван штампе, и ставила их као илустрације за мој есеј. Када је дошло време за тражење дозвола, схватили смо да је резолуција скенова исувише мала за штампу. Зато сам наручила да ми из складишта Универзитета Дјук довуку велику прашњаву књигу из 1904. године; отворила сам је да бих сама скенирала слике; и пронашла ово:

pepys_estimate_resize

pepys_entrysample_resize2

Испоставило се да су оно за шта сам ја мислила да су огреботине од скенера или шта већ — искрено речено, не знам шта сам мислила да су; моја интуитивна радозналост као историчара књижевности и неког ко се бави дигиталним хуманистичким наукама ме је изневерила – испоставило се да су то биле целе странице. Будалашу који је скенирао текст за Гугл књиге није пало на памет да отвори папир; а пошто Гугл књиге немају никакав механизам да на својим пљоснатим скеновима укажу на покретне делове и странице које се отварају, оно што је било сакривено унутар савијених страна је за базу података изгубљено.

Раније сам овде говорила о интерактивности у дигиталном архиву; овај случај ми је зато још више разјаснио ситуацију. Као и сви медији, алатке попут Гугл књига неизбежно (пре)уобличавају наша истраживања, отварајући нам узбудљиве нове могућности; али, док то чине, друге могућности се затварају. Осим што имају неблаготворан ефекат на истраживање кодекса као форме, одсуства у дигиталним архивима стварају слику „културе штампе” која обесхрабрујуће клизи ка веома редуктивним моделима које последњих година многи историчари књиге доводе у питање. Треба да почнемо озбиљно да размишљамо о томе који аспекти књиге су изостављени њеним постављањем на екран; како скенови посредују у преношењу материјалности текста; и како нам структура база података не дозвољава да документујемо ове књишке аномалије.

Базе података су и саме медијске структуре, а историјски артефакти које читамо у базама и преко њих морају да узму у обзир и ту чињеницу. Оно што је можда још важније (а ово говорим себи, исто колико и другима), је да треба да научимо да будемо већи скептици према сопственим средствима и да проналазимо нове методе за проверу својих истраживања када користимо дигиталне скенове. Иако овај случај све у свему није ослабио мој аргумент, он ће ме натерати да следећи пут добро размислим када приметим неку чудну малу огреботину на Гугл књигама.

Са енглеског превела: Ирена Марински

  1. Ако желите аргумент у целини, мораћете да прочитате књигу када изађе на лето. []