Преиспитивање интерактивности у дигиталном архиву

Упркос веровањима о такозваној „култури штампе”, папир није дводимензионалан и рукопис не служи само за чување и преношење текста. Књиге су опипљиви предмети, мале скулптуре осмишљене да се савијају, додирују, цепају, исписују.

Као што сам већ детаљније говорила о томе другде, тренутно се бавим истраживањем покретних делова у књигама за своју дисертацију о волвелама из седамнаестог века, односно ротирајућим папирним дисковима за производњу језика. Нажалост, дигитални архиви не помажу много у идентификовању и проучавању ових предмета. Слике попут ове —

denckring-full

— само ме подсећају на то колико су другачије ове странице изгледале уживо, када сам могла врхом палца да лагано окрећем кругове један насупрот другом, или да померам изненађујуће чврсту врпцу којом је све повезано.

Не намеравам да фетишизујем књигу. Али, пошто се нашa истраживањa све више ослањају на факсимиле – од fac simile, што дословно значи „учини сличним” – вреди поставити питање: шта се губи у дигиталном архиву? Шта нестаје на пљоснатом екрану?

Упркос устаљеним веровањима о такозваној „култури штампе”, папир није дводимензионалан и рукопис не служи само за чување и преношење текста. Књиге су опипљиви предмети, мале скулптуре осмишљене да се савијају, додирују, цепају, да се по њима пише – глагол to write потиче од староенглеског writan, што значи остављати траг по некој површину на начин на који то чине клин или заоштрена писаљка када су глина и папирус у питању. Најразигранији и најмаштовитији писци разумеју ово и користе експресивну моћ свог медијума како би на пример објашњавали анатомију уз помоћ папирних поклопаца:

Из Везалијусове анатомије (1543)

[Из Везалијусове анатомије (1543) у верзији на енглеском језику Томаса Џеминија; подизањем различитих поклопаца откривају се различити погледи на анатомију човека]

— или рачунали положај звезда уз помоћ ротирајућих папирних дискова:

apian

[Из предивне књиге Петера Апиана Astronomicon Caesareum (1540), у којој слојевите волвеле и нити одређују положај планета и звезда]

— или једноставно описали одређена веровања о језику, као што то чини Георг Филип Харсдорфер у свом Fünffacher Denckring der Teutschen Sprache (Петоструком мисаоном прстену немачког језика) (1651, на слици горе) за аутоматско састављање немачких речи. Обично се мисли да дигитални архиви, вишеструко претраживање и визуализације имају одређену дубину – можете рецимо да зумирате, или да продирете у дубље нивое информација – али, да иронија буде већа, дубина је управо то што се губи када штампану страну претворимо у дигиталну слику. Зато би у питање како дигитални архив посредује у нашем односу према предметима требало да уложимо исту ону енергију са којом расправљамо како је писање трансформисало усмену културу, или како је штампа трансформисала писану културу.

Да ли ће дигитални архиви учврстити наше често погрешне представе о непроменљивости штампе, или заравњености странице? Како би проучавање волвела или поклопаца у књигама изгледало у дигиталном простору?

Прошле године, HyperStudio је био покровитељ предавања Џеклин Реид-Волш под називом „Арлекин у сусрету са Симсовима”. Реид-Волш је обавила фасцинантно истраживање о историји дечијих интерактивних наративних медија ископавши игре са папирним луткама, слагалице и књиге са прозорима из осамнаестог и деветнаестог века. С обзиром да су материјали са којима ради осетљиви и мало познати, обратила се лабораторијама за дигиталне науке као што је HyperStudio да их дигитализују и изложе.

Једини проблем је у томе што нико није пронашао добро дигитално решење које би дочарало какав је то осећај када се исеца папирна лутка и игра са њом, или када се окреће страница тродимензионалне књиге и открива један мали папирни универзум. Наравно, никада га нећемо ни пронаћи. Технологија листања страница (Turning Pages) коју је развила Британска библиотека је добра, али папир није екран, а екран није папир. Уместо што покушавамо да „поново створимо” ова искуства у виртуелном простору претварајући се тако да између ове две технологије постоји подударност један на један, треба да користимо позитивне стране дигиталног архива (шири приступ ретким материјалима, паметне претраге, могућност да се ради са факсимилом и да се дописују коментари, а да се не уништи оригинал), а да будемо поштени када је реч о његовим потенцијалним слабостима – о томе шта изоставља и у какве оквире ставља књигу.

Превела са енглеског: Ирена Марински