Размишљања о „когнитивном програму“ у студијама интернета

Да ли се стварање (друштвених) медија може објаснити само појмовима као што је друштвени капитал, или постоји нека инхерентна психолошка особеност дигиталних медија као огледала, непрестаног дијахроничног бележења самог себе? Шта је са недруштвеном димензијом друштвених медија?

Ове године сам био у прилици да сагледам ширу слику истраживања које раде моје колеге из других дисциплина у оквиру студија интернета (internet studies). Себе сматрам онлајн истраживачем од главе до пете, али због свог лингвистичког образовања предмету проучавања прилазим нешто другачије него социолог, социјални психолог или неко ко се бави масовним комуникацијама. Ове разлике су незнатне и углавном слабо приметне, али постоје ситуације када заиста постају видљиве. Желео бих да објасним у кратким цртама на који начин, по мом мишљењу, ове нијансе значења могу да буду од користи и обогате проучавање онлајн комуникацијe, пружајући могућност нама – научницима са различитим образовањем, или, прецизније, различитом дисциплинарном припадношћу – да учимо једни од других. Сматрам да нам анализа онлајн комуникације пружа не само увид у друштвену и културну динамику интернета већ и драгоцене податке о томе како концептуализујемо онлајн комуникацију, другим речима, како замишљамо интернет и шта чинимо када га користимо да бисмо се изразили. Још један аспект на који бих желео кратко да се осврнем је вештачка дихотомија која се, по мени, показала као контрапродуктивна: подела између когнитивних, са једне стране, и друштвених и културних димензија комуникације.

Социологе вероватно посебно занима потенцијал интернета за друштвену интеракцију и када, како и зашто се овај потенцијал реализује. Наравно, ово ће сигурно бити релевантно и за (на пример) (социо)лингвисте, али њихов фокус ће неизбежно бити прво на језику, а затим на друштву, при чему се ово друго сматра кључним фактором у обликовању првог. Имплицитан аргумент који следе многи лингвисти је да језик обликују и сазнање и друштвена конвенција. Иако се они не могу одвојити једно од другог, могуће је указати на њихове појединачне утицаје.

Интернет комуникација се одвија кроз различите канале. Може се говорити или дешавати преко видеа, али се значајан проценат куца на тастатури или екрану осетљивом на додир. Лингвистички оријентисан приступ компјутерској комуникацији је сличан археологији интернет студија по томе што полази од најмањих јединица куцане комуникације и напредује постепено: од речи преко реченица преко докумената преко делова дискурса до комуникацијских жанрова и даље од тога до њихове форме и функције. Очигледно да ово није активност ограничена на лингвистику – истраживачи у бројним дисциплинама то чине и износе сопствене методе и приступе. У неким случајевима уско фокусирање лингвистике на језик у проучавању компјутерске комуникације може бити помало ограничено пошто  се запажања о жанру не поматрају у друштвеном контексту који обликују тај жанр и контексту улоге коју он има у заједници корисника. Али треба указати на то који се аспекти онлајн употребе језика обликују универзалним принципима комуникације, а не конвенцијама појединачних заједница или корисника, не зато што то на било који начин умањује значај поменутих конвенција, већ зато што нам омогућава да боље разумемо онлајн комуникацију у целини.

Питање које представља суштину когнитивне димензије студија интернета гласи: Када комуницирамо на интернету, шта ми тачно мислимо да чинимо и где и са киме мислимо да то чинимо?

Ово питање се на први поглед може учинити чудним – може се тврдити да ми разговарамо или четујемо на Твитеру, пишемо дневник, објављујемо коментаре или тртљамо у свом блогу. Али, речи које користимо да бисмо описали ове активности откривају нашу асоцијацију нових појмова са оним познатим. Основни образац конверзације је размена путем звучних таласа лицем у лице међу људима који се налазе један близу другог, тако да ови звучни таласи путују од једног до другог учесника и активирају процесе закључивања у њиховим главама. Објављивање традиционално описује производњу и дистрибуирање штампаних докумената, као што су књиге, часописи итд. Другим речима, готово сви термини које користимо како бисмо описали оно што радимо онлајн су метафорични продужеци већ постојећих појмова (сурфовати, четовати, претраживати, тражити). Занимљиво је да су они облици онлајн комуникације који сежу изван граница предигиталних метафора довели до стварања сопственог вокабулара (нпр. блог, твит) и како оригинално дигитална комуникација (natively digital communication) еволуира (нпр. Google Wave), ми обављамо све више поступака који се не могу описати већ познатим терминима из предигиталних контекста.

Другим речима, мноштво наизглед баналних поступака онлајн комуникације добијају облик кроз сложене и све нестабилније метафоре. Многе од ових метафора зависе од културне конвенције, али неке су такође когнитивно истакнуте и универзалне. На пример, људи говоре о вебсајтовима као да су места (користећи речи као што су „овде“, „тамо“, „на том сајту“) не зато што су тако научени, већ зато што су простор и оријентација у простору очигледно подесни за промишљање интернета (као и многих других апстрактних појмова).

Интернет нам омогућава приступ језичким подацима у до сада незабележеној мери, али било би штета ако би се све свело на проучавање речи и реченица у вештачкој изолацији. На тај начин бисмо занемарили процес у његовој целовитости и пропустили ширу слику, слику до које могу доћи само мултидисциплинарни тимови користећи велики број различитих метода. У исто време, постоје димензије студија интернета где се због фокусирања на искључиво друштвене аспекте пропуштају важне ствари. Зашто толико људи пише блогове и твитује у релативној изолацији, саопштавајући мисли и стања на која други не одговарају и који можда и не траже одговор? Да ли се стварање (друштвених) медија може објаснити само појмовима као што је друштвени капитал, или постоји нека инхерентна психолошка особеност дигиталних медија као огледала, непрестаног дијахроничног бележења самог себе? Шта је са недруштвеном димензијом друштвених медија?

Волео бих да знам шта ви мислите.

(Превела са енглеског: Ирена Марински)